ŠARADA

Kraljica šarade je polako postajala vrlo nezgodan sagovornik. Zaćutala je! U mladosti bi dala kraljevstvo za takav izlet. Danas je to bilo isuviše jednostavno. Tako je to lepo uradila da je svima u početku bilo čak i prijatno. Setili su se, naknadno, da je prvo ćutala sekundama. Osluškivala je svoje bilo, to sajdžijsko čudo prirode… Bilo pa prošlo!

Onda je počela da ćuti minutama, još uvek gledajući svakog dobrovoljca pravo u oči. Tek nakon toga je, skokom gazele, uletela u višečasovnu ćutnju, skrećući pažnju svojom nenametljivom elegancijom. Zagonetnost?’! Zbilja ima toliko lica… Baš koliko ih imaju i ljudi! Nastupilo je okretanje glave, gledanje ili negledanje u prazno, ili u oči…

Razlika? Zijanje unaokolo ili zurenje u jednu tačku…

Sve dok nije naišla Carica šarade – višednevna ćutnja! Tek tada je shvatila da je bila amaterka. Ova je videla sveta, dno i nebo same vasione, bez straha se nije izuvala u gostima i savijala je noge pod sebe kada seda. Bila je svugde kod kuće! Nepristojno i slatko je jela prstima i, uz sve to – ni reči! Živela je sama. Bila je to novina u ovozemaljskom životu, ovom, u kom su muškarci imali potrebu da je žene. Bilo joj je neprijatno da ih ostavi da kleče i pokušavaju da kažu nešto štoooo… o čemu baš i ne znaju mnogo.

Živela šarada?! Nek živi ćutnja!

Jadranka Čavić

Izvor: Hilandar – Najlepša ostvarenja sa XII konkursa za najkraću kratku priču (priredio Djordje Otašević)