Веселинка Стојковић
Ветрови исти не обзнањују пролеће
Антонина моја,
Збогом, Антонина моја, и нека Те чува сваки час овога радоснога земаљскога живота, Тебе, и Твога Антонија, и вашу децу. О Светом Антонију Богдан и ја смо имали госте, Валерију и Сашењку, Антонина моја, и лепо смо се изнаразговарали о минулим данима. И гитаре су се вратиле у то неко време. Песма. Сетна, не онаква – млада, а опет – била је полетна. Имате и њихове и наше поздраве осунчане врањанским небом и бојама пролећнога цвећа на које већ миришу вртови и балкони и брда околна и месец ноћни и звезде. Ове године нешто раније.
Твоја вечна другарица
PS: Има нечега што је остало да се каже; кад се нађе, рећи ће се.
Све је, Антонина моја, само круг. Круг из кругова и круг у круговима и све у једномe кругу – без свршетка – у бескрајној вечности. И све се само једном деси. Немоћно се мисао наша разастире светом да у понечем нађе супротстављеност вечној истини: коначности свега – у бесконачности свега. А ипак, ко зна! Путеви Господњи су недохватни.
Ветрови исти не обзнањују пролеће,
нити светлости исти сјај,
нити воде исте теку;
лишће се гори исто не враћа,
ни цвет се исти не буди,
ни птицâ исти је лет;
и небо с вечери исто није,
нити месец вечни, звезде вечне,
ни поноћни исти је глас –
један, нити један исти је час,
а исто све је,
а пролеће је,
а пролеће је.
И ове ћeмо године, Антонина, о Ђурђевдану, песникиња Љиљана Милосављевић из Смедеревске Паланке и ја, брати цвеће крај Мораве и Дунава. По Сунцу ћемо Ти послати венчиће.
А ја ћу и за Тебе нашој Професорки за рођендан понети маргарете.
А дуваре, и кућу, и башту, и оборе још, и дрвљанике и воћњаке, све, моје све, и потоке и реку и тополе и врбе и брдашца околна с њима, и капије и игре у њима и на ширинама, све из детињства још носим, и с рођењем понех, не загубише се никада, и све топло, топло, топло – из дома мојега – још је са мном…
И добро памтим мека овална лица, и миле и крупне плаве очи, и руке које воле, седељки иза разбубњалог шпорета из зимских далеких дана се сећам – две сестре у разговору тихом и сад видим – баба-Олгу моју, нашу баба-Олгу, и баба-Дену, Младену нашу из Дубнице, и њен је живот дужи био од века – и чврст глас им и данас чујем, драг глас, и као топли загрљај глас њихов и очи њихове памтим.
Mајку у разбоју видим.
Ујаке на путу.
Деда седи уз шпорет, да се ватра не загаси. Изађе да обиђе стоку, да није гладна и жедна, донесе дрва, погледа по нама, деци, по свима, помилује нас топлим очима, и опет седне уз шпорет.
Ја сада седим уз шпорет, после пола века, и отпремам Ти писмо, Антонина моја.
И сећам се како сам дугих месеци стајала пред вратима благајне Техничке школе, не верујући да сам за месец дана професоровања толике паре зарадила – колико сељак, и за многих година аргатлука, тешко види.
Збогом, Антонина моја…
Врање, 3. фебруар 2008. Недеља. Подневни зимски час.
(„Драга моја Антонина“, 2011)